Izložba slika sa XI likovnog sabora
Likovni sabor u Gornjem Priboju na Majevici kod Lopara u Republici Srpskoj daje povoda da se istovremeno piše i o njemu, ali i o mnogim pojavama u kulturnom prostoru gde žive Srbi. Ovaj Sabor već jedanaest godina daje dragocene plodove i ta činjenica obavezuje da mu se pkloni više pažnje nego što je to do sada činjeno.
Upadljivo je da ni mediji, a ni drugi činioci, nisu Saboru poklanjali onoliko pažnje koliko on zaslužuje. Razloga za to ima više. Otežavajuća okolnost je verovatno i ta što se Sabor održava u vreme kada se prednost daje kojekakvim kulturno- zabavim, turističkim, gurmanskim i sličnim priredbama i festivalima, pretežno komercijalnog karaktera. Ali, i samo mesto održavanja Sabora nije baš privlačno, pogotovo za one koji živeći u tzv. kulturnim centrima Gornji Priboj na Majevici, ako su uopšte čuli za njega, doživljavaju kao nezanimljivu provinciju. Čak i da je tako traba ukazati na njegov značaj Sabora makar zapis o tome ostao samo na nivou prigodnog kazivanja kao što je ovo.

Na prostoru gde žive Srbi održavaju se mnoge likovne manifestacije, najčešće nazvane likovne kolonije. Koliko ih ima, niko tačno ne zna. Najmanje ih, razume se, ima u udaljenijim krajevima tako da i sa te strane Likovni sabor na Majevici privlači pažnju. Primetno je da se sve više likovnih kolonija specijalizira za određene oblasti. Na primer, pejsaž, akvarel, crtež, ali i za tematska područja: kulturno- istorijske spomenike, prirodne retkosti i sl. Likovna sabor u tom pogledu ostavlja umetnicima potpunu slobodu. To može da bude prednost, a i ne mora. Izvesno je da u tom slučaju učesnici uporište nalaze više u sebi nego u spoljnim okolnostima.. To najčešće omogućava da se dijalog, koji umetnik vodi sa sobom, prenosi na okruženje čineći ga bogatijim. Slaba strana rada u likovnim kolonijama je ta da za kratko vreme treba uraditi jednu ili dve slike. To je nedovoljno da bi se stekao uvid u umetničke domete određenog učesnika. Međutim, sretna je okolnost da se u likovne kolonije pozivaju već afirmisani umetnici, koji pored rezultata u slikanju imaju zapaženu ulogu i kao pedagozi, dizajneri, scenografi…To je slučaj i sa Likovnim saborom u Gornjem Priboju na Majevici.

Iako nije prilika da se učinak ovogodišnjih učesnika detaljnije analizira ipak na neke vrednosti koje su isplivale na videlo nije suvišno ukazati. Uočljivo je da su svi umetnici, kao po nekom dogovoru, oslonac u svom likovnom izražavanju našli u boji! Zna se, boja i svetlost, možda više nego drugi likovni sadržaji, utiču na ljudsku psihu. Učesnici tu činjenicu nisu ni na koji način zloupotrebili. Naprotiv, izbegavajući rutinski odnos oni su pokušali, neko više, a neko manje, da pronađu rešenja koja bi bojom što dublje dopirali do tajni slike i života. Sažeti komentari koji slede, nadam se, doprineće njihovom osvetljavanju.

Miladin Lukić u rešavanju simboličkih zagonetki svojih istraživanja prošlosti, oslonac ima u boji.

Dušan Mikonjić je uspeo da se identifikuje sa svojim delom na način da nas uverljivo uvodi u njega. I kad jednom osetimo tajnoviti svet boja i oblika koje otkriva, imamo želju da u njemu i ostanemo.

Snežana Bekrić harmonizacijom hladnih tonova sa toplim akcentima svojim idejama daje sugestivnost.

Milan Milić Jagodinski pomoću boje i određenih svetlosnih akcenata omogućava bolje snalaženje u zamršenim kompozicionim lavirintima.

Biljana Vrbić u svom kompleksnom likovnom izražavanju daje prednost crtežu i kompoziciji, ali ne zanemaruje boju.

Vesna Vujičić bez boje ne bi mogla da izazove snažne doživljaje.
Ivana Lukić zna za moć boje pa joj daje prednost u odnosu na ostale likovne elemente.

Budo Slavković superiorno uspostavlja rafinirani odnos hladnih i toplih boja. Vešto im dodaje neki realistički detalj i tako, umesto da otkriva tajnu slike on je čini još zagonetnijom.
Kiril Dimitrov u potrazi za tajanstvom slike i života zalazi sve dublje u njihove slojeve. Bez boje to ne bi mogao.

U ovogodišnjem saboru su učestvovali i stvaraoci čiji rad nije neposredno vezan za fenomen boje. To su vajar Milan Ćeranić i Radovan Simić koji istražuje tehnološke mogućnosti likovnog izražavanja.

Dakle, večina učesnika Sabora smelo istražuje mogućnosti boje. Nagrada za to ne izostaje. Uspevaju da hladnim tonovima daju snagu toplih, ali i, gledano u celini, svet boja obogaćuju novim vrednostima. Možda nije suvišno potsetiti kako su neki genijalci to radili u prošlosti. Na primer, mauritanski kralj Juba II u 16. veku napravio je nesvakidašnju ljubičastu boju od purpura retkih školjki. Mnogo godina kasnije (1930.) Žak Mažorel je proizveo čudesnu kobalt- plavu koja je po njemu dobila naziv Mažorel- blu. Ne treba zaobići ni Ežena Delakroa, koji je opčinjen Marokom, upotrebio sledeći izraz: Plavozeleno more, zagasito kao smokva.

Svojstva boje su očigledno nesaglediva. Uz više rada, učenja i mašte nije teško spoznavati ih. Doprinos Likovnog sabora na Majevici ma koliko se činio skroman u stvari je velik. Možda bi bio i veći kad bismo znali kako publika doživljava sve ono što im umetnici daruju.

Koristim i ovu priliku da istaknem značaj koji je dao Miladin Lukić osnivanju i održavanju ovog Sabora. Njegov Atelje 313 ne zove se slučajno tako, Ta godina označava jedan od najvažnijih događaja u istoriji čovečanstva, potpisivanje Milanskog edikta i nastanak jedne civilizacije, poznate pod nazivom Vizantija, čije tekovine svet i danas koristi.. U toj činjenici Miladin je nalazio oslonac za mnogi svoj likovni iskorak. Voleo bih kad bi to dobilo karakter putokaza, da i budući učenici Sabora više pažnje poklone baštini. Bilo bi to najveće priznanje Miladinu, Saboru, ali i svim entuzijastima koji su pomogli da Sabor traje.